Studenti stomatologije ubuduće bi mogli virtuelno da postavljaju implante u okviru prakse na fakultetima, pre nego što se oprobaju na pacijentima.
Iz domena igre, poznato je, kompjuterska simulacija je prešla u školske klupe, gde se primenjuje u treningu za zanimanja za koja je obuka skupa i komplikovana.
Poslednja nastojanja odnose se na uvođenje simulacije u stomatologiju, u kojoj se očekuje da ona u složenijim intervencijama, kao što su zubni implanti, bude veoma korisna.
Virtuelna obuka za stomatologe oblast je koja izaziva veliko interesovanje studenata i mladih lekara – u pitanju je generacija odrasla na kompjuterskim igrama, koja se upravo sprema da preuzme važne zadatke u sopstvenoj karijeri i razvoju društva. I savremena stomatološka ordinacija, uostalom, sve je inovativnija, sa digitalnom kartotekom, rendgenom, anestezijom, novim materijalima… pa je logično da se i u procesu učenja koriste dostignuća modernih tehnologija.
Teorijski, virtuelno i praktično
Evo primera kako je virtuelnu simulaciju moguće uvesti, upravo u oblasti obuke za ugradnju implanta.
Dentalni implanti su najsavremenija metoda moderne stomatologije za rešavanje problema nedostajućih zuba. Podatak da četvrtina osoba starijih od 60 godina u razvijenoj zemlji kakve su Sjedinjene Američke Države nema zube, kao i dalje starenje populacije, govore da će potreba za implantima rasti.
Program za virtuelnu simulaciju ugradnje implanta (Virtual Dental Implant Training Simulation Program) trebalo bi da pomogne studentima u dijagnostici, donošenju odluka i konkretnoj stomatološkoj proceduri. Razvili su ga zajedno fakultet Medical College of Georgia School of Dentistry i kompanija za programiranje BreakAway, koja se bavi primenom tehnologije za igre u oblastima analize i obuke.
Dentalni implanti su mali komadi metala u obliku konusa, ili kako se obično kaže šrafa, koji se ugrađuju u viličnu kost na mesto nedostajućeg zuba. Kada se oko njih formira koštana masa, oni postaju veoma čvrsti i tako, imitirajući koren zuba koji nedostaje, mogu da nose krunice, mostove i druge nadogradnje.
Dubina ugradnje je tema oko koje studenti najčešće traže dodatnu pomoć, pa je virtuelna obuka ovo pitanje posebno detaljno tretirala.
Igra koristi više pacijenata sa različitim scenarijima i kliničkim uslovima, koji se smenjuju slučajnim redosledom, kako bi se videlo kako se student snalazi. Omogućena je i virtuelna interakcija, tako da student pita “pacijenta”, a on mu odgovara o svojoj istoriji bolesti, odnosno nastanku problema sa zubima i drugim važnim stanjima o kojoma stomatolog treba da zna. Virtuelni pacijenti su različite “ličnosti” i one stavljaju studenta pred ozbiljan izazov govoreći o svojim mentalnim, fizičkim i emotivnim stanjima.
Potrebno je da student postavi dijagnozu i odredi da li je pacijent pogodan za primenu implanta. Ako jeste, simulacija prelazi u zonu kliničkog tretmana. Ovde student treba da odluči o vrsti, lokaciji i orijentaciji, odnosno preciznom mestu za ugradnju implanta, kao i o vrsti i lokaciji anestezije, i instrumentima koji su mu potrebni za hirurški zahvat. Sve je toliko realistično da pacijent počinje da vrišti ako lekar pogrešno da anesteziju, na primer.
Cilj koji se postiže je efektivnost obuke, bezbednost pacijenta i zabavan način učenja.
Bez obzira na superiornost novih metoda obuke, treba naglasiti da one ne zamenjuju klasične. Između teorijske obuke za buduće lekare i stomatologe i praktične primene znanja na pacijentima, virtuelno učenje uz pomoć kompjuterske simulacije dodato je kao pomoćno sredstvo. Ono je veoma korisno kao “učionica bez zidova”, u kojoj se može boraviti bilo kada i bilo gde. Studenti na ovaj način uče bolje, proveravajući teorijska znanja, i imaju više samopouzdanja kad se nađu pred pravim pacijentom.