Narcizam u opštem smislu predstavlja preterano naglašavanje grandioznosti sopstvene ličnosti. Osobe koje su narcisoidne žive u jednom veštačkom svetu sopstvenih fantazija o apsolutnoj moći, genijalnosti i lepoti. Specifične su i po nedostatku empatije kao i ekstremnoj osetljivosti kada je u pitanju sujeta i poštovanje. Takve osobe su zaljubljene u jednu idealnu sliku sebe ili žele da budu u ljubavi sa svojim „lažnim ja“. Ove osobe uglavnom neguju takozvane „toplo-hladne“ interpersonalne odnose.
Narcizam je dobio ime po čuvenom mitu o Narcisu. Bio je to hladan mladić i imun na ljubav mnogih obožavateljki izazivajuću tugu i smrt pojedinih, pa su bogovi odlučili da ga kazne. Kada je na površini jezera ugledao svoj lik, on se u njega zaljubio. Uzalud je pokušavao uhvatiti sliku na površini vode. Iz dana u dan je tužno gledao u vodu i na kraju uvenuo od ove nesrećne ljubavi. Vodene nimfe su kasnije umesto njega pronašle vezicu cveća kojem su dale ime narcisi.
Jezgro narcisoidnosti nije u samom mitu o Narcisu, jer po legendi možemo uočiti da je Narcis bio izuzetno zatvoren i sam. Realni “društveni” narcis je stvaran, vrlo otvoren i veoma nametljiv u društvu. Potrebna mu je potpuna moć i divljenje što većeg auditorijuma. Jedina veća strast od strasti za sobom je strast za vladanjem drugima.
Narcisoidni poremećaj ličnosti se u naučnoj literaturi kao poremećaj prvi put pojavio 1980. godine. Patološki narcizam se uglavnom javlja u dva oblika: kao grandiozno stanje svesti kod mlađih adolescenata koje se može korigovati kasnijim životnim iskustvima i kao stabilni poremećaj koji je definisan ozbiljnim problemima u međuljudskim odnosima. Osobine jedne ličnosti postaju patogene onda kada način na koji ta osoba razmišlja i način na koji se ponaša postanu ekstremni, izgube fleksibilnost i prilagodljivost. Poremećaji počinju u detinjstvu i nastavljaju se u zrelim godinama. Uzroci ovog poremećaja su kompleksna kombinacija genetskih, biohemijskih, porodičnih kao i spoljašnjih faktora.
Prema nekim teorijama, uzrok narcizma je rani nedostatak ljubavi u porodici. Ukoliko je ovaj poremećaj izazvan oštećenjima nastalim za vreme detinjstva verovatno će on biti neizlečiv. Sa druge strane, ukoliko je narcizam u ponašanju koji je stečen, onda postoji nada, ali i dalje prilično slaba, da će se poremećaji u ponašanju ispraviti. Psiholozi sa velikom pažnjom prate razvoj ovog poremećaja. Smatraju narcizam posledicom zapostavljanja i zlostavljanja u ranom detinjstvu ili preteranog povlađivanja deci od strane roditelja. Mnogi psiholozi tvrde da narcisoidnost doživljava svoj vrhunac u srednjem dobu, a onda se polako gubi kako čovek stari. Druga grupa psihologa smatra da narcisi uvek ostaju isti, s tim što imaju sve veću tendenciju da padaju u depresiju kako postaju stariji, jer se njihove grandiozne fantazije ne ostvaruju. Depresivan narcis naravno optužuje ceo svet za svoja lična razočarenja, a nikad samog sebe. Narcisoidnost ima svoje izvore i u agresivnosti. Primere pronalazimo kod velikih diktatora kao što su bili Staljin ili Hitler, koji su izgradili ubilački mehanizam i nikada nisu imali potrebu da kriju njihove stvarne stravične namere.
U širokoj upotrebi, pojmovi narcis, narcisoidnost i narcisoidan, podrazumevaju izraženu uobraženost i primenjuju se na ljude čije su ambicije mnogo veće od njihovih vidljivih sposobnosti ili nadarenosti.
Frojd, jedan od glavnih utemeljivača ovog fenomena, razlikuje primarni i sekundarni narcizam. Primarni se odnosi na najraniju fazu ljudskog razvoja kada ne postoji granica između sebe i sveta. Kada dete ne razlikuje sebe od drugih objekata. Sekundarni izrasta iz kasnije faze razvoja zbog izgubljenosti ili osećaja razočarenja. Smatrao je da su homoseksualnost i hipohondrija vuku svoje korene od sekundarnog narcizma, gde je libido usmeren ka sebi, a ne prema drugima.
Prema skorijim istraživanjima, možemo zaključiti da se zastupljenost narcisoidnog poremećaja ličnosti procenjuje na oko 1% opšte populacije, i čini se jedan od najrasprostranjenijih poremeća savremenog društva. Leči se psihoterapijom. Tokom procesa, nastoji se pomoći bolesniku bez osuđivanja i nadvlađivanja vlastitog narcizma, sa zadatkom da što bezbolnije premosti razliku između unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta.
Ovo je veoma zanimljiva tema koja iziskuje dosta razrade. Stoga, ukoliko vam je potrebno pisanje seminarskog rada ili izrada diplomskog rada na ovu temu, budite slobodni da nas kontaktirate.